Godine tridesete. Zvezdano tkivo baca senku.
Grad od kulisa i pozadine koje se pomeraju dok
likovi drame stoje mirno; pozorište lutaka,
infantilno kraljevstvo bajki i duha. Sreća.
Grbavi dečačić sa krilima skače sa rascvetale jabuke
ulazi kroz prozor u moju sobu i kaže:
„katalog brodova je spreman;
među njima je momak po imenu Homer
koji još ne poznaje prošlost jer nije živeo
budućnost.“
Moj otac je srećan, i moja majka je srećna,
ne znaju jedno za drugo; po šljunku trga Bolonja
trči dečak koji još ne postoji;
majmun oblači redengot, lakirane cipele
i cilindar; crnokošuljaši vrve kao crvi,
kliču vođi; Musolini je objavio rat Engleskoj
i ja sam zadovoljan što me nema.
Fotografija iz četerdesetih. Tu je moja majka koja se
pomalja
na ivici rama: zagleda porub rukava; vrtoglavica;
čini pokret kao da bi htela da izbegne (!?) nešto
ili nekoga
ili možda skriva (!?) u kovčežiću muštiklu od
slonovače.
U prvoj desnoj fioci komode:
svežanj pisama obavijen plavom trakom,
na komodi vaza sa likom saracena, maska
od bele majolike, kutija za puder bez pudera, srebrno
penkalo,
emajlirana kutijica sa plavim cvetovima, kameja sa
likovima od slonovače
okrenutim na levo, okruglasta bočica bez parfema,
srebrna šnala za kosu, rukavice od crne gaze,
svilene čarape tanke kao krila leptira,
ogledalce za tašnu pocrnelo od dima bombi.
Stiglo je pismo, moja majka ga otvara; ja sam taj
koji piše: „Kartagina je sravnjena sa zemljom.
Vraćam se uskoro, rat je završen.“
Senke se grle u prašnjavom ogledalu
ledeni vetrovi se ljube u ribnjaku.
Anonymous je uzeo trajno državljanstvo: njegovi
spikeri
govore na radiju biranim jezikom.
Godine pedesete. Sneg pada na prozor.
Jedan dečak posmatra ga iza stakala,
otac obućar kuca eksere na nakovnju
sona kiselina pravi rupu na plišanoj haljini
moje majke, jedna nimfa svira flautu štiglicu
na grani planike. Treperi vibrafon,
na prozoru svetluca crvena muškatla u vazi od
majolike
munja obasjava hleb i vino na stolu
konj bele grive galopira na plaži
pred olujnim morem… pitam se:
„šta znači olujno more,
moja majka, belogrivi konj, hleb i vino na stolu?“
Jedan žuti leptir kruži nad oblačnim morem.
Siva straža zore polaže zelenkastu uniformu na
grad;
odnekud postavljen na šljunku trga Vinkelman
stoji ringešpil sa konjićima za ljuljanje, crvenim
zmajem,
saracenom sa plavim turbanom koji zamahuje sabljom
automobličićem na pedale…
Evo naprava se pokreće:
zvon srebrnih zvona;
ringeraja!, sve se kreće u smeru suprotno od kazaljki
sata
pa ipak stoji, kao u ćilibaru od milion godina;
gasi se fenjer u mračnom vrtu:
ostaje škripa osvetljenog ringišpila.
Hotelska soba; letovalište: more, plavo nebo, palme.
Na tornju crveni sat.
Kazaljke ukazuju na nepomičnost vremena.
Velika gvozdena kapija sa šiljcima na vrhu;
s druge strane oštri divlji vrtovi. Odlučujem da
uđem. Ulazim.
Kolonada u belom mermeru nadvija se nad strmim
stepeništem koje se spušta u tamu.
„To je prag Pakla“, mislim zaprepašteno
ovu zbrkanu misao; u pozadini su uzidani prozori
i vrata, mnoga vrata od metalnog materijala.
Otvaram jedna vrata.
Prozor je širom otvoren nad gvozdenom ogradom:
iza, more,
kapci propuštaju unutra snop svetlosti:
gola žena peva pored mora;
figura, viđena s leđa, gleda kroz prozor:
svira violinu; gouaches découpées gube se na
horizontu.
Štafelaj i slikar su van kadra: mi ga ne vidimo,
ali znamo da je on tu.
Moj otac u zelenosivoj uniformi italijanske vojske
uz njega je moja majka. Njeno lice ogleda se u ogledalu
(onom pocrnelom od bombi) i govori iz senke
mesecu koji se namešta za fotografisanje,
ima onduliranu kosu;
hodaju jednom ulicom glavnog grada kao bez daha,
namršteni,
ali zbog koga, zbog čega (!?)
„kuda su se uputili – pitam se – i čemu tolika
žurba?“
Koliko godina je prošlo? Šta ima izvan
rama levo od fotografije (!?)
Šta je van rama desno (!?)
Jedan prozor gleda na zvezdano nebo: u odelu od senke
noć ulazi
u sobu: sobarica vršlja po škrinji,
izvršava naređenje dame koja stoji desno;
u prvom planu Venera iz Urbina naga leži, na ležaju
sa rukom na stidnici, licem prema nama koji smo
napolju,
i posmatramo Ticijanovu sliku.
Zavesa se pomera korak unazad, Harlekin se spotiče,
krilati anđelak odapinje strelu iz luka, drugi
krilati anđelak
uranja ruku u vodu sarkofaga: posmatraju fotografiju.
Jedan fotogram: pult trafike, Paternò.
Moja majka prodaje cigarete mušterijama
stavlja ključ u bravu, zaključava vrata,
baca ključ u škrinju, nosi sa sobom plišanu haljinu.
Velika kuća okružena narandžama sada govori.
Nebo je plavo a sunce sija jasno.
Premotavamo traku vremena: 1945. Rusija.
Snežni pokrivač; mitraljez puca u oluji.
Tako se periskop okreće hvata prostor
sećanja govore stranim jezikom
love duše koje postaju senke.
Bela zastava se pojavljuje sa mora.
Las Meniñas: ovde levo je infantkinja Margerita
u krinolini
sa brižnim paževima, deverušama i patuljkom,
italijanom
Nikolom Pertuzatom koji se okreće prema nama; iza
Velaskeza
jedan uljez špijunira sa vrata. Komedija pogleda
je drama, ili farsa, nesporazumi.
Pogled posmatrača je provala sigurnosnog sistema,
prodor u dubinu, deljenje vidljivog.
Živeti godinama protiv protivno samima sebi
mešajući mudrost i glupost,
posmatrati kroz debela prozorska okna
neodlučno napredovanje tužnog princa od Danske.
„Je li je ovo moje pozorište?“; „da, jeste, Sire, morate
da igrate.“
Fotogram novečenta.
Bele statue na pokretnim stepenicama penju se i
silaze,
na verandi peva petao
i sunce stalno iznova zalazi za plavo more.
Moja majka užurbano pakuje kofere, mora da ide
daleko,
da se otisne u daljinu, na zapad, na istok,
Konstantinopolj, Samarkand, preko Griničkog
meridijana,
svejedno je.
Kokoška slika jarkim bojama Koloseum
Bah podučava liturgiju u jednoj seoskoj parohiji
a Rembrant na štafelaju portretiše mog oca s leđa.
Fragmenti jedne putanje bekstva.
Otvara se jedan ram. Palata Mediči Rikardi, kapela
Mudraca.
Na zapadnom zidu jašu Mudraci odeveni u prugaste
mantije,
slikar, Benoco Gocoli, slika štiglica na grani
planike;
levo, otvara se prozor u ramu: Venecija.
Most Rialto. Dama od kristala
u krinolini od plave svile, smeje se, okreće se
prema meni koji sam rođen u budućnosti,
grozničavo maše lepezom
i korača između lavova trga Svetog Marka.
Grad od svakojakih čipki, staklena laguna;
na njenom licu maska od bele majolike;
sa njene desne strane, paž u svetloplavoj livreji na
uspravne pruge
na ramenu nosi majmuna koji maše repom i dere se,
pratilac sa napuderisanom perikom
koga ona zaustavlja nespretnim pokretom… Tako je
lepa!
Belina damine krinoline podiže tamu
postaje prozračna i lagana kao perjani balon …
– otvara se drugi prozor u drugom ramu –
žuti leptir poleće sa njene jagodice
i nestaje iza čela, iznad ivice okvira.
Treći okvir misli.
Moja majka devojčica. U nedogled limunovi i
narandže. Sicilija.
Prevrćem po drugoj fioci komode:
mastionica, tuš, plavi japanski papir,
naliv pero sa zlatnim percem, drangulije, jedna
fotografija:
moja majka sa svojim čovekom pedesetih godina. Rim.
Slikarev atelje: Ticijan još slika svetu i profanu
ljubav.
Moja majka, venecijanska dama setečenta
sa licem od bele majolike, bleda krinolina,
moj otac u sivozelenoj uniformi. Šta to znači?
Čemu sve to?
Je li u putanju veza ili nepovezanost?
Ušivanje ili paranje?
Skok ili pad?; četvrti, peti, šesti ram
misli (…) Rim, prozor prema dvorištu, 1954;
– koji je vek u ovom dvorištu? –
trg Bolonja, tricikl, dete koje juri oko zgrade;
ulica Lorenca Veličanstvenog br. 7:
očeva obućarska radnja
sa kožom krokodila u izlogu.
Gospodin Anonimus, u tamnom odelu, ulazi u radnju.
„Uživate u lepom pogledu odavde“, kaže; a ja mislim:
„Tako lepo je obučen!“; „da – odgovaram – imamo lepu
panoramu.“
„Vaše gospodstvo ostaje ovde večeras?“,
uzvraća sagovornik okrenuvši se naglo.
Moja majka otvara prozor širom: „proleće je?“, pita
sama sebe
ili tajanstvenog sagovornika?, dok se Ticijan na
gornjem spratu
priprema za pakovanje. Venecija se otiskuje,
udaljava se,
sa belom maskom, postaje neprepoznatljiva.
„Vaše veličanstvo, naređujete mi da ostanem ovde?“,
pitam iznenada
ali Anonimous se okreće prema otvorenom prozoru
ka moru.
„Gospodin Posterius jutros se povredio
o stabljiku ruže bocnuvši se u prst“, kaže Ticijan,
„Anonimous je izašao u noć punog meseca“,
(„kuda da ode?“, pitam ga)
„neki lopovi su ušli u prodavnicu krhkih kristala
a Benoco još slika štiglica na grani planike“.
„Je li to sve?“; „sve, nema ništa drugo“.
Kristalna vrata, Gospođa u krinolini okreće kvaku.
Miris vanile, pudera i talka
tetralogija ogledala na četiri zida.
Da li je ona, moja majka, venecijanska dama koja živi
u setečentu?
U veku prosvetitelja i tolerancije?
Žuti salon.
Kancelar fon Miler, odani Ekerman i njegova
ljubavnica Šarlota fon Štajn
podno kreveta: pesnik je na samrti.
Ledeni vetar duva sa snežnih planina.
Na sporedna vrata, nasuprot ogledalu, teatralno ulazi
napuderisani Gospodin odeven u crno,
kreće se poskakujući, pokreta krutih, hladnih,
drvenastih,
deli dosetke o lepom ponašanju, bontonu,
idiotizmima
i petparačka proročanstva.
„Gospodo, predstava je završena. Zavesa.“
(1992–2013)
Prevele sa italijanskog
Duška Vrhovac i Izabela Melončeli
Izvornik: Književni magazin SKD
Sajt autora: giorgiolinguaglossa.com/
